ĆERKU BIZNISMENA OTELI I ZAKOPALI ŽIVU U ŠUMI: U kovčegu brojala trenutke do smrti, a onda se desila fatalna greška

Barbara Džejn Mekl, ćerka poznatog biznismena iz Majamija Roberta Mekla, 1968. godine bila je žrtva otmičara, koji su tada dvadesetogodšnju devojku stavili u kovčeg sa petodnevnim zalihama struje, vazduha i vode. Međutim, nekoliko sati nakon što su je zakopali u kutiji se ugasilo svetlo. Uprkos tome, hrabra studentkinja preživela je pod zemljom tri i po dana.

Otmica se desila nedelju dana pre Božića, omiljenog praznika Barbare Džejn Mekl. Njen otac koji je sa dva brata osnovao jednu od najvećih građevinskih kompanija u Sjedinjenim Državama imao je mnogo veza i lično je poznavao 37. predsednika SAD Ričarda Niksona. Obezbedio je svojoj ćerki život iz snova: Barbara je sebi mogla sve da priušti. Istovremeno, devojka se, kako su pisali tadašnji mediji, oblačila skromno i sa ukusom, u javnosti se ponašala dostojanstveno i nije sebi dozvoljavala previše.

Barbara je studirala na Univerzitetu Emori u Atlanti, Džordžija. Te zime hongkonški grip stigao je do univerziteta – pandemija koja je odnela živote najmanje milion ljudi. Barbara se zarazila, imala je temperaturu i bol u grlu. Njena majka, Džejn Mekl, odmah je napustila porodično imanje na Floridi da bi pomogla ćerki. Pokupila ju je iz njenog studentskog doma i prijavila se u motel Rodevai Inn nekoliko kilometara od kampusa.

Majka je brinula o svojoj ćerki i trudila se da je što pre postavi na noge kako bi se kako treba pripremila za Božić i dočekala ga u dobrom zdravlju i raspoloženju. Međutim, nije sve išlo po planu.

U noći između 16. i 17. decembra neko je pokucao na vrata sobe u kojoj su bile Džejn i Barbara. Na vratima su stajali muškarac sa policijskom kapom i žena sa crnom maskom preko lica. Čovek je rekao da je Barbarina bliska prijateljica imala saobraćajnu nesreću i zamolio žene da odu u bolnicu. Čak je znao i boju, marku i broj automobila. Pošto je Džejn znala prijateljicu svoje ćerke, otvorila je vrata onome za koga je mislila da je policajac. Kao rezultat toga, par je provalio u prostoriju. Muškarac je imao pištolj, koji je uperio u majku i ćerku. Zločinci su Džejn dali sedativ hloroformom, a Barbaru su izveli napolje, stavili u auto i odvezli.

Džejn se probudila rano ujutru i pozvala policiju preko osoblja motela. O otmici je govorila kroz suze i molila je za pomoć.

Kada je biznismen Robert Mekl obavešten o nestanku njegove ćerke, odmah je odleteo iz Majamija i nekoliko sati kasnije bio na licu mesta. Mekl je pozvao Džona Edgara Huvera, koji je u to vreme bio direktor Federalnog istražnog biroa (FBI). U istragu su bili uključeni FBI i najbolji istražitelji.

Pravo su u sobi motela, agenti biroa ispitali Barbarinog prijatelja, koji je sugerisao da je devojka kidnapovana radi otkupa, jer je bila veoma popularna na univerzitetu: neko je želeo da se druži sa njom, neko joj je zavidio, neko mrzeo, ali svi su znali koliko je njena porodica bogata.

Ujutro istog dana, u kući porodice Mekl zazvonio je telefon, na koji se javio porodični prijatelj, pošto je porodica bila odsutna. Nepoznati glas je rekao da se poziv odnosio na Barbarinu otmicu i da je nešto zakopano na imanju Mekle. Tada je policija krenula u potragu i pronašla staklenu posudu sa ceduljicom sa zahtevom za otkup. Otmičari su objasnili da je Barbara pod zemljom sa zalihama za pet dana, a ako njen otac želi da vidi ćerku živu, mora da plati 500 hiljada dolara. Mekl je morao da pristane na dogovor tako što će dati šifrovani oglas u novinama Majami Herald.

18. decembra u novinama se pojavio oglas sa rečima: “Ljubljeni, molim te, vrati se kući. Mi ćemo platiti sve troškove. Tvoja porodica”

U rano jutro 19. decembra, otmičari su pozvali i imenovali mesto gde je biznismen trebalo da ostavi novac. Nalazilo se oko 10 kilometara od kuće Meklovih. Mekl je dobio instrukcije da obuče upadljivo odelo i da se sam odveze do mesta. Čovek je po dolasku uradio sve po uputstvu: ostavio je kofer sa novčanicama i otišao.

Činilo se da je sve prošlo glatko i po planu, ali ubrzo se ispostavilo da su informacije o otkupu procurile u policiju. Agenti FBI nisu imali koordinaciju sa policijom, a pokušali su da privedu kidnapera na mestu gde je Mekl ostavio kofer. Napadač je uspeo da pobegne sa partnerom, koji ga je čekao u kolima, pobegli su, ali je automobil ostao.

Ovaj događaj je uplašio Barbarine roditelje, jer je počinilac možda pomislio da se njenom ocu ne može verovati jer je sve podatke davao policiji. To nije bilo tako, a da bi video svoju ćerku živu, biznismen je morao da dokaže kidnaperima da se na njega može osloniti.

Napušteni automobil Volvo bio je greška kriminalaca koja će se kasnije ispostaviti kao fatalna. U pretincu za rukavice bili su pasoš Rut Ajsman-Šier, fotografija Barbare koja drži znak na kome je pisalo “Oteta”, kolekcija intimnih polaroidnih fotografija Ajsman-Šier i Gerija Krista, muškarca i žene koji su kidnapovali Barbaru, čekovna knjižica i druga dokumenta koja upućuju na identitet kriminalaca.

Newsmen and curious passersby line the narrow trench in a pine forest near Atlanta, Dec. 21, 1968 in Norcross, Georgia. Barbara Jane Mackle apparently spent some 80 hours buried in a box after she was abducted from an Atlanta motel. The coffin-like box was placed in the trench, which is about 3 feet deep, 2 feet wide and 8 feet long. (AP Photo/Charles Kelly)

FBI je počeo da prikuplja informacije o kidnaperima. Ispostavilo se da je u to vreme Krist (23) već imao dugačak spisak zločina, mnogo puta je krao automobile, počinio bezbroj sitnih i većih krađa, a takođe je pobegao iz zatvora.

Sebe je nazvao “Ajnštajnom podzemlja”, a dugo je planirao otmicu deteta nekog bogatog biznismena. Ipak, odlučio je da bi sa malim detetom imao previše problema i odlučio je da to ipak bude mlada devojka. Ostalo je samo da izabere žrtvu.

Krist se 1968. preselio na Floridu sa ženom i decom iz Bostona i zaposlio se na Institutu za istraživanje mora u Majamiju, gde je upoznao studentkinju Rut Ajzeman-Šjer (26) Između njih je počela burna romansa, a Krist je odmah ostavio suprugu.

Ljubavnici su ubrzo počeli da žive zajedno u Kristovoj prikolici, a on je Rut otkrio svoju tajnu, da je odbegli zatvorenik koji se sprema da počini savršen zločin. Tog dana našao je vernog saučesnika.

Nakon toga započete su opsežne pripreme za otmicu. Krist je proveo nekoliko nedelja u biblioteci grada Majamija pretražujući lokalne novine i tračeve u potrazi za odgovarajućom žrtvom. U nekom trenutku njegovu pažnju privuklo je ime Barbara Džejn Mekl i on je odlučio da je ona njegova idealna žrtva.

Sledeći korak je bio razmišljanje o metodi otmice. Krist nije nameravao da ubije Mekl, jer mu je za to pretila smrtna kazna, ali je u isto vreme morao da je zadrži negde dok ne dobije otkup. Tako je zločinac došao na ideju da devojku stavi u kutiju i sahrani je. Par je napravio kutiju dimenzija dva metra sa 90 centimetara od šperploče.

Unutra je bila obložen staklenom vunom i opremljena ventilatorom i lampom na baterije. Da bi žrtva preživela, otmičari su u kutiji ostavili vodu i sendviče, a opremili su je i sa dve pokretne plastične cevi koje su izašle na površinu da udišu vazduh. Pošto su napravili kovčeg na Floridi, ljubavnici su ga prevezli u Atlantu, zakopali u šumi, a 17. decembra u njega stavili Barbaru.

Otkup od 500.000 dolara
Nakon što je policija osujetila operaciju transfera novca, Robert Mekl je morao da povrati poverenje otmičara i pokuša da plati otkup. Nakon što je razgovarao o incidentu sa agentima FBI, odlučio je da da zvaničnu izjavu u novinama da nema nikakve veze sa akcijama policije Majamija, kao i sa zahtevom da mu otmičar da još jednu šansu. Ove reči biznismena rasule su se po novinama, TV kanalima i radio stanicama.

Kasno uveče, 19. decembra, Meklu je ponovo zazvonio kućni telefon. Robert je podigao slušalicu i čuo glas koji je mirno davao nova uputstva — kriminalac je imenovao drugo mesto za prenos novca, koje se nalazilo na periferiji grada. Ovog puta, FBI je obavestio policiju da ne preduzima ništa.

Te noći transfer novca je bio uspešan. Biznismen je platio 500.000 dolara u novčanicama od dvadeset dolara, kako su tražili kidnaperi. Sledećeg dana, FBI je primio anonimni poziv: čovek je izjavio da zna gde se nalazi Barbara Mekl. Prema njegovim rečima, ona je živa zakopana u šumi, 38 kilometara od mesta otmice.

Više od 100 agenata FBI-ja stiglo je na mesto događaja i rasulo se po celom području kako bi pronašli devojku. Zaposleni u odeljenju odlučili su da ne obaveste Barbarine roditelje o pozivu, kako ih ne bi još jednom uznemiravali.

Posle višesatnog češljanja šume, jedan od agenata je povikao: “Svi ovde, mislim da sam našao nešto”. Kada su kolege pritrčale čoveku, zatekle su plastičnu cev koja viri iz zemlje. Agenti su počeli mahnito da kopaju, neki lopatom, neki rukama, a ubrzo su naišli na kutiju. Nastavili su da kopaju i zovu Barbaru po imenu, ali nije bilo odgovora sve dok se nije začulo jedva čujno, tiho kucanje.

Otvarajući poklopac, muškarci su našli iscrpljenu i bledu, ali nasmejanu Barbaru. Jedan od agenata ju je na rukama odneo do auta, a ona mu je rekla da je on najzgodniji muškarac kojeg je ikada videla i nasmejala se. Direktor FBI-ja Huver je lično pozvao Roberta Mekla i uverio ga vestima da je njegova ćerka pronađena živa.

Krist i njegova ljubavnica Rut odlučili su da se raziđu: on će kupiti čamac i odvesti ga u Meksiko, a ona je tamo trebalo da ode kopnom. Međutim, okoreli kriminalac napravio je još jednu fatalnu grešku: kupio je čamac i platio ga novčanicama od dvadeset dolara, iako je bukvalno cela Amerika znala da je upravo takvim novčanicama plaćen otkup. Vlasnik čamca prijavio je Krista policiji i on je ubrzo priveden. Njegova partnerka je uhvaćena ubrzo potom. Ljubavnici su bili na FBI-ovoj listi deset najtraženijih kriminalaca, a Ajsman-Šier je postala prva žena koja se pojavila na listi.

Sud je Krista osudio na doživotni zatvor, ali je posle 10 godina pušten na uslovnu slobodu. Delovalo je da je čovek zaista planirao da započne novi život: Obrazovao se i pokušao da radi kao lekar, ali čim su saznali za njegovu kriminalnu prošlost na potencijalnom poslu, odmah je odbijen. Kao rezultat toga, Krist se vratio kriminalu, a 2006. je uhvaćen na brodu sa drogom i ilegalnim imigrantima i uhapšen. U novembru 2010. pušten je na slobodu. Kako se njegov život odvijao nakon toga, nije poznato. Ajzman-Šier je osuđena na sedam godina zatvora, ali je posle četiri puštena i na uslovnu slobodu. Oslobođena, vratila se u rodni Honduras, udala se i dobila četvoro dece.

Barbara je rekla da je Krist pre nego što ju je stavio u kovčeg jasno pokazao kako sve u njemu funkcioniše. Kada je devojka shvatila da planiraju da je zakopaju živu, postala je histerična, ali Krist i njegov partnerka bili su nepokolebljivi: naterali su Barbaru da uđe u kutiju i zatvorili poklopac.

Devojka je očajnički pokušavala da izađe, svom snagom je rukama i nogama udarala po poklopcu, ali su svi njeni napori bili beskorisni. Pogledala je okolo i pronašla uputstva za korišćenje kovčega i belešku koja je glasila: “Ne brini. Bezbedna si… Do Božića ćeš na ovaj ili onaj način biti kod kuće”. Počinioci su žrtvu uveravali da u boksu može da preživi najmanje 11 dana.

Međutim, Kristov pronalazak je propao nakon samo nekoliko sati, a Barbara je ostala u potpunom mraku. Pod zemljom je provela 83 sata

Kako je napisala u svojoj knjizi o otmici pod nazivom “83 sata do zore”, pozitivno razmišljanje i smirenost pomogli su joj da preživi: zamišljala je da Božić proslavlja sa svojom porodicom, pomažući svojoj majci da ukrasi jelku i umota poklone. Međutim, devojka je priznala da je imala i mračne misli: mislila je da će ovaj kovčeg postati njeno poslednje utočište, a jednog dana će je farmer ili prolaznik pronaći mrtvu.

Kada se Barbara vratila kući, njeni roditelji su učinili sve da Božić bude srećan. Barbara se 1971. udala za svog prijatelja Stjuarta Vudvorda i u braku je rođeno dvoje dece. Par je živeo zajedno 42 godine do Vudvordove smrti 2013.

Loading...

Add Comment