Milutin iz Čačka zbog poklona sa svadbe napravio HAOS: Zvao redom sve goste, pa OTKRIO o kome se radi

Koliko puta ste čuli da su se mladenci požalili kako im je umesto poklona ili novca, neko od gostiju na venčanju “uvalio” praznu kovertu? Sigurno makar jednom… A kako to obično biva, “prevarant” ostane neotkriven jer su mladenci isuviše bili uzbuđeni, opijeni srećom i svime što se oko njih dešava (istina, nekad i alkoholom) da bi uopšte primetili ko im je kakvu kovertu i u kom trenutku “tutnuo” u ruke.

Na jednom srpskom forumu je tako jedna bivša mlada, a sad srećno udata žena sa dvoje dece po imenu Barbara, otkrila da je na sopstvenom venčanju dobila ne jednu, ne dve, već tri takve prazne koverte… Priča se povela o neobičnim (u najmanju ruku) svadbenim običajima, nekim prilično neprijatnim – poput onog da se javno upisuje koliko para je koji gost dao ili koji poklon doneo, pa do onih nekih zastarelih po kojima svekar polaže pravo na prvu bračnu noć sa mladom.

Ali ono što je najviše “raspalilo” forumaše jeste baš ta priča o praznim kovertama. Kako je većina istakla, nije sramota ako nemaš para za poklon, ali je “odvratno ako lažeš i obmanjuješ mladence koji su ti ili neki prijatelji ili, još gore, rodbina”.

Svoje iskustvo podelio je jedan korisnik ovog foruma iz Čačka po imenu Milutin, a njegova zaista neverovatna priča izazvala je pregršt komentara na mreži… Evo šta se to Milutinu dogodilo.

– Oženio sam se pre 12 godina i, hvala Bogu, još sam u braku. Bolju ženu nisam mogao da odaberem i ako mene pitate, svima bih savetovao brak. Ali posle iskustva koje sam imao, ne bih i venčanje – počeo je ovim rečima svoju priču.

– Svadba je bila za 300 gostiju, i žena i ja imamo dosta prijatelja i rodbine, pa jednostavno nismo mogli da smanjimo. Pare smo pozajmili, računajući da ćemo ih vratiti posle venčanja, jer smo većini, makar onim najbližim, poručili da bi nam više značile pare od poklona – iskren je Milutin.

– Sve je bilo super, bilo je veselo, igralo se do jedan u noć… Posle smo, kako je to običaj, žena i ja otvarali poklone, a pare iz označenih koverata smo stavljali na gomilu. Znao sam da će biti nekih nepotpisanih poklona i koverti, uvek se desi da se zaboravi čestitka u poslednjem trenutku. Ali rekoh da ih ne mešam sa drugima, lakše ću onda “provaliti” šta je od koga i kome da se zahvalim na pravi način. Da ne bude zovem Đoleta da mu kažem “hvala na tosteru”, a on čovek uzeo TV. Nije u redu – rekao je on.

A onda se desilo ono za šta je Milutin čuo da se dešavalo mladencima, ali nikada nekome njemu bliskom. Naišao je na praznu kovertu.

– Otvaramo mi tako te koverte, a ljudi su davali koliko je ko imao – 20, 30, 50, 100 evra… Svako prema svojim mogućnostima. Dobar drug iz vojske, a za koga sam znao da je u finansijskim problemima, napravio je foru, pa je u kovertu stavio papirić na kome piše: “Dođem ti 50 evra”. I stvarno mi je posle pola godine dao pare. Ali, da se vratim… Uzimam ja tako jednu belu kovertu, znate one “pljosnate” kao za račune, i vidim da je tanka… Otvorim, a unutra ništa! – šokirano je naveo Milutin.

– Au, bog te maz’o, pa to se stvarno dešava, pomislim. Pitam ženu je l’ ima ideju ko bi mogao da bude, ona kaže da nema. Stvarno su nam svi gosti bili vrlo bliski. Ako nije familija, onda su prijatelji iz detinjstva. Bilo je tu njenih drugarica i mojih drugova koji su poveli momke i devojke, a koje ne poznajemo, ali oni i nisu davali pokone. Dakle, blizak krug od 300 ljudi, a među njima “korov”… Pa, da li je moguće? – kaže Milutin.

Izdaja ga je toliko pogodila da se zainatio da istera celu priču do kraja. Konsultovao se sa ženom, zaključili su da se najverovatnije radi o nekom daljem rođaku, jer su prijatelje koje su zvali znali od detinjstva, odrasli su zajedno…

– “Znam ja Srbe u dušu, pa i ja sam Srbin, mene su našli”, pomislim i krenem da zovem redom telefonom one koji se nisu potpisali na poklon. Jedan rođak, drugi rođak, tetka s tatine strane, ujak s mamine i tako redom. Lepo ja sve, pitam je l’ im bilo lepo, zahvalim se na poklonu, pa kažem: “Jao, pobrkale nam se čestitke, baš me sramota, ne znam na čemu da se zahvalim…?” I onda oni kažu – te pekač, pa 50 evra, set posuđa, i tako… Krug se suzio, svi od rodbine su nešto dali. Ostalo mi samo par prijatelja. Neke dve njene drugarice i moja tri drugara, od kojih sam sa jednim zaista odrastao. Išli zajedno u vrtić, školu, živi u mojoj ulici, druga kuća od mojih roditelja… Posle srednje je otišao u Ameriku, bio tamo nekih desetak godina, pa kako nije bilo posla, vratio se i sad je opet kod svojih. Rekoh, daj i njega da prebrinem, ubeđen da nije on prevarant – priča Milutin.

– Pozovem ga, pa opet odglumim sve po redu – kako me je sramota, eto zovem da se zahvalim, a ne znam na čemu… itd, kad ono tajac…. Ćuti on s druge strane telefona. Rekoh (neću ime da mu kažem, da ga dalje ne brukam): “Što ćutiš, šta je bilo?” I tu on počne nešto da “maže”. Te izgubila mu se čestitka, te je stavio 200 evra, te je ostavio pare da njegovi daju… Vidim ja koliko je sati… Zahvalim mu se što je bio na venčanju i kažem: “Druže, mogao si da mi kažeš da nemaš, ne bi bio nikakav problem… ‘Ajd, na zdravlje ti bilo”. Više nikada mi se nije javio, niti ja njemu. A njegovi roditelji crvene svaki put kad me sretnu. Šta će nesrećnici, sramota ih na njegov red – ovim rečima je završio svoju ispovest Milutin.

Njegova priča je izazvala burne reakcije, dosta je bilo onih koji su mu čestitali što nije prećutao, a tek poneko ga je nazvao “sitnom dušom” i da je trebalo da pusti sve i “da ne ruši staro prijateljstvo zbog glupih para”.

Loading...

Add Comment