RAT U UKRAJINI JE RAZBIO JEDAN OD NAJVEĆIH MITOVA U ISTORIJI: Koliko je Rusija zapravo moćna?

Kada je Rusija 2014. okupirala i potom anektirala ukrajinsko poluostrvo Krim, gotovo bez ispaljenog metka, Evropa, a pogotovo istočna Evropa, odjednom je postala vrlo zabrinuta oko svoje sigurnosti.

Šta ako Rusija odluči krenuti dalje na Zapad? Može li se NATO uopšte obraniti u slučaju da moćna ruska vojska napadne neku od njegovih članica?

Upravo aneksija Krima i pokretanje “hibridnog” rata u Donbasu na istoku Ukrajine bili su podsticaj NATO-u za pokretanje misije pojačane prisutnosti na svom istočnom krilu, u Letoniji, Litvanijii, Estoniji i Poljskoj.

Ali četiri multinacionalne borbene strukture u te četiri zemlje imaju jedva pet hiljada vojnika. Mnogi vojni i geopolitički analitičari izražavali su zabrinutost da te snage, uz one domaće u navedenim zemljama, neće biti dovoljne da zaustave blitzkrieg ako se ruski predsednik Vladimir Putin odluči na takav potez.

Strahovalo se da bi Rusija naprosto pregazila baltičke zemlje, a možda i dobar deo Poljske, pre nego što bi NATO, pre svega SAD, poslao dovoljno pojačanje. Ako bi ikakvo pojačanje bilo dovoljno. SAD je ipak daleko, njegove snage u Evropi su ograničene, a vojske evropskih zemalja već decenijama su notorno malene i slabo finansirane.

Čak je i američki vojni generalštab pre nekoliko godina izrazio sumnju da bi moglo odbraniti evropske saveznike od ruske agresije u slučaju istovremenog sukoba

Mit o moćnoj Rusiji koja može doći do Berlina za par dana

Na nivou kafanskih razglabanja, bilo je uvreženo mišljenje da Rusija, kolokvijalno rečeno, može za tri dana biti u Berlinu, ako se na to odluči i ako sukob ne preraste u nuklearni.

Nervoza je dodatno porasla kad su ruska i beloruska vojska 2017. održale veliku periodičku vojnu vežbu simboličnog imena Zapad uz granice s evropskim zemljama. Vojna vežba Zapad održana je i 2021., pola godine pre invazije na Ukrajinu.

A onda je ta invazija razotkrila rusku vojsku, formalno drugu najjaču vojsku sveta, kao tigra od papira. Pred početak rata praktično je vladao konsenzus da Ukrajina – s četiri puta manje vojnika, pet puta manje tenkova, šest puta manje artiljerije, 15 puta manje aviona, 14 puta manje helikoptera i 15 puta manje brodova – nema realne šanse odbiti rusku ofanzivu.

Ali dogodilo se upravo to. Slabije naoružani, ali daleko borbeniji, motivisaniji i taktički učinkovitiji ukrajinski vojnici naneli su, uz pomoć lakog protuoklopnog, protivzračnog i drugog naoružanja koje su im poslali američki i evropski saveznici, strahovite gubitke ruskim osvajačima.

Vojno-istraživačka stranica Oryx potvrdila je, na temelju vizuelnih dokaza sa bojišta, da su ruske snage ostale bez najmanje 452 tenka, 283 oklopna borbena vozila, 454 pešačka borbena vozila, 89 oklopnih transportera, 728 kamiona i džipova, 19 komunikacijskih stanica, 91 inženjersko vozilo, 147 komada artiljerije, 48 višestrukih raketnih lansera, 49 protivzračnih sistema, 8 radara, 20 aviona, 32 helikoptera, 22 drona i 3 broda među ostalim.

A NATO procenjuje da je dosad ubijeno između 7 i 15 hiljada ruskih vojnika. Poređenja radi, u 10 godina rata u Avganistanu Sovetski Savez izgubio je oko 14 hiljada vojnika.

Ukrajinsko tlo od Mariupolja preko Harkova do okoline Kijeva posijano je ostacima uništenih tenkova, oklopnjaka i kamiona koji nikad nisu dopremili gorivo vojsci koja je zaglavila bez njega.

Ruski plan velikog iskrcavanja transportnim avionima na vojni aerodrom kod Kijeva propao je, kao i pokušaj okruživanja tog grada. Golemi ruski konvoj s oklopnjacima i kamionima, koji je trebao osigurati pojačanje i nove zalihe goriva, hrane i oružja vojnicima kod Kijeva, sedmicama je bio gotovo zaglavljen na putevima kod Kijeva, a potom se raspršio i nestao.

Ruski planovi za ekspresno zauzimanje Kijeva i rušenje vlasti bili bi preoptimistični čak i da su njihove snage bile dobro pripremljene, obučene i opremljene.

Ali sad je jasno u kolikoj meri to nisu. Ruske trupe napredovale su uz vrlo slabo manevrisanje, bez adekvatne koordinacije kopnenih i vazdušnih snaga te kombinovanja pešačkih, tenkovskih i topničkih jedinica (zbog čega su one bile mnogo izloženije zasedama).

Vazdušne snage nisu zauzele vazdušni prostor, a nedostatak navođenih projektila, zbog kojih se moraju služiti “glupim bombama” i izlagati se ukrajinskoj protivzračnoj odbrani kako bi naciljali metu, sve im je veći problem.

A oni navođeni projektili koje su Rusi dosad iskoristili prečesto bi promašili metu ili ne bi detonirali pri udaru – u 20% do čak 60% slučajeva, prema proceni Pentagona, prenosi Reuters.

Pravci za kopnene snage gotovo su kolabirali pod ukrajinskim napadima, a komunikacija im je potpuno probijena i ukrajinske snage slobodno je prisluškuju na nezaštićenim radiofrekvencijama ili privatnim mobilnim vezama.

Neki analitičari spekulišu da je invazija tekla tako stihijski i neorganizirano zato što su zapovednici trupa dobili od svojih nadređenih naredbe za napad u poslednji tren.

Planovi su u isto vreme počivali na potpuno promašenoj ideji da će se ukrajinska vojska raspasti pred ruskim nadiranjem, otprilike kao što se avganistanska raspala pred ofanzivom talibana na Kabul prošlog leta.

Traktori koji vuku napuštene tenkove i artiljeriju.

Ruski građani uglavnom nisu mogli videti snimke svojih vojnika zarobljenih u Ukrajini, često običnih građana koji su na služenju vojnog roka bačenih naglavačke i preko noći u rat za koji ni na koji način nisu bili spremni i u kojem im je očito namenjena nezahvalna uloga onoga što obično zovemo topovskim mesom.

Rusko ministarstvo odbrane čak je priznalo da su u rat poslali one koji su na služenju vojnog roka, navodno greškom. Ali jasno je da se rusko vojno zapovedništvo itekako muči s popunjavanjem svojih redova na frontu, pa šalje koga god može, bilo slabo ili nikako obučene, vojnu policiju, plaćenike zloglasne paravojne grupe Wagner ili one iz Sirije.

Osim zarobljenih Rusa koji su na služenju vojnog roka koji tvrde da nisu znali gde su poslani, mogli smo videti vojnike koji kradu hranu po ukrajinskim radnjama jer su gladni ili, izgubljeni u stranoj zemlji, pitaju lokalne stanovnike za smer.

Mogli smo videti ukrajinske dronove Bajraktar, koje su kupili od Turske, kako gađaju gusto poređane ukrajinske konvoje kao glinene golubove ili ukrajinske traktore koji vuku tenkove, oklopnjake i artiljeriju koje su Rusi ostavili za sobom čitave i pobegli.

Ali možda i najprikladniji simbol ruskog vojnog debakla postali su improvizirani rešetkasti kavezi koje su ruske snage počele zavarivati na kupole svojih tenkova, koji su u internetskoj zajednici vojnih analitičara i pratilaca sukoba postali “mim” pod nazivom “cope cages” (kavezi za nošenje s problemom).

Ovi kavezi ili štitovi trebali bi, u teoriji, zaštititi tenkove od pogodaka u kupolu odozgo iz borbenih dronova ili ručnih protivoklopnih raketnih lansera poput Javelina ili britanskog NLAW-a.

U praksi su se, međutim, pokazali prilično beskorisnima, a mnogi od raznesenih ruskih tenkova, kojih su proteklih sedmica prepune društvene mreže, imaju upravo takve “kaveze”.

Rusko povlačenje bilo je bolje organizovano od ofanzive na Kijev.

Majkl Kofman, stručnjak za Rusiju iz američkog Centra za mornaričku analizu (CNA) i Centra za novu američku sigurnost (CNAS), u analizi na Twitteru ocenjuje da je ruska vojska istrošila zamah i postala borbeno neučinkovita na gotovo svim frontovima već nakon 3-4 sedmice rata.

Primećuje i da je, ironično, povlačenje ruskih snaga iz regiona Kijeva i Černihiva prošle sedmice, uz delovanje zaštitnice (zadnjeg dela borbene formacije) koja je pokrivala glavninu snaga od ukrajinskih protivnapada pri povlačenju, bilo “jedan od bolje organizovanih aspekata ruske kampanje na severu, u odnosu na izvršene ofanzive”.

Ruski direktni napad na Kijev, odnosno opsada ovog grada od gotovo 3 miliona ljudi, već je nekoliko sedmica od početka rata izgledao vrlo neverovatno, a aktualnim povlačenjem u sigurnost savezničke Belorusije propast te ofanzive je potvrđena.

Rusija se muči s popunjavanjem redova, dovlači ljude na služenju vojnog roka i plaćenike.

“Ruske snage bile su u zastoju u teškim borbama u gradovima na periferiji, nisu mogle opkoliti ili blokirati Kijev, a nedostajale su im i sigurne linije dobavljanja. Nedeljama su se mučili i trpeli iscrpljivanje”, dodaje Kofman, koji smatra da nemaju kapaciteta ni okružiti ukrajinske snage na istoku zemlje, ali da će ih pokušati postepeno izgurati iz Donbasa.

Kofman procenjuje da su ruske invazijske snage, koje su na početku imale oko 120 taktičkih bataljonskih grupa, koje su uz vojnu policiju (Rosgvardiju) i separatiste iz Donbasa činile oko 200 hiljada ljudi, u dosadašnjim borbama već izgubila tenkove, oklopna vozila, artiljeriju i ostalu opremu za oko 30 bataljona.

Po njegovoj, kako sam priznaje, vrlo gruboj proceni, ruskim snagama u Ukrajini preostalo je oko 80 taktičkih bataljonskih grupa, a gotovo sva dostupna pojačanja iz aktivnih oružanih snaga već su iscrpeli.

Trenutno pokušavaju nadomestiti dramatične gubitke u ljudstvu nuđenjem unosnih ugovora onima koji su na služenju vojnog roka i veteranima za odlazak u rat.

Upravo zato što Rusija nije proglasila rat već i dalje insistira na tome da sprovodi “specijalnu vojnu operaciju”, ne može zadržati one na služenju vojnog roka kojima ističe rok ni provesti opštu mobilizaciju.

Ukratko, dok ruska vojska teoretski ima dovoljno opreme, iako upitnog kvaliteta i stanja, ali se muči s nedostatkom ljudstva, ukrajinska vojska ima sasvim dovoljno ljudstva, ali joj kritično nedostaje savremenog teškog naoružanja.

Potemkinova supersila.

I drugi vojni analitičari, poput penzionisanog austrijskog generala Mika Rajana, slažu se da je ruska ofanziva dosegla tačku “kulminacije”, što u vojnom žargonu označava “tačku nakon koje nastavak napada više nije moguć i snage se moraju ili vratiti na defanzivne pozicije ili pokušati dobiti operativnu pauzu”.

To je zasigurno, uz ukrajinske protivnapade, bio glavni razlog ruskog neuspeha i povlačenja sa severnog dela.

Penzionisani američki general, bivši zapovednik američke 7. armije i vojni analitičar CNN-a Mark Hertling kaže kako je očekivao da će ruske snage biti loše, nakon što je video njihove performanse na vežbama i treninzima – ali nije očekivao da će biti ovako loši.

Kako je američki ekonomista Pol Krugman primetio u kolumni za Njujork Tajms još na početku rata, prigodno naslovljenoj “Rusija je Potemkinova velesila”, oduvek je bila misterija kako tačno jedna zemlja sa skoro upola manjim BDP-om od Velike Britanije ili Francuske, s korumpiranim, štoviše, kleptokratskim režimom na vlasti, može imati prvoklasnu, sofisticiranu vojsku.

A onda se ispostavilo da je nema. Logistički kolaps u koji je ruska vojska upala ne bi se trebao događati prvorazrednoj vojsci, kao ni drugi već navedeni problemi.

Nema sumnje da je Ukrajincima od velike pomoći u borbi protiv ruskih vojnika bilo to što slobodno prisluškuju njihovu komunikaciju, a takvi prisluškivani razgovori dodatno su razotkrili haos u ruskim redovima.

A skupoceni kriptirani telefonski sistem Era, koji je uveden u rusku vojsku 2021., na ukrajinskom terenu uglavnom ne radi jer su ruske snage uništile stubove za 3G i 4G internetsku vezu.

Potkradali vojni budžet i kupovali megajahte na Kipru

Popis odgovornih za korupciju koja je očito upropastila rusku vojsku zasigurno je dug, ali glavni odgovorni zasigurno je Putinov (dosadašnji miljenik) ministar obrane Sergej Šojgu, koji je 2012. zamenio čuvenog reformatora i modernizatora Anatolija Serđukova.

On se, naime, zamerio vojnoj industriji, očito naviknutoj na nameštene poslove i provizije, a Šojgu je očito žrtvovao modernizaciju i održavanje oružanih snaga za vlastiti politički uspeh, smatra ruski vojni analitičar Centra Vilson Kamil Galev.

Nije ni čudno da je Šojgu, nedugo od početka rata, nestao iz javnosti na nekoliko sedmica, uz spekulacije da je imao srčani udar, pre nego što se nedavno kratko pojavio pred kamerama.

“Kremlj je proveo poslednjih 20 godina pokušavajući modernizovati svoju vojsku. Veliki deo tog budžeta je ukraden i potrošen na megajahte na Kipru. Ali kao vojni savetnik ne možete to prijaviti predsedniku. Stoga su mu umesto toga prijavili laži, “, kaže i bivši ruski ministar spoljnih poslova i Putinov kritičar, Andrej Kozirev.

Rusija nije vodila pravi veliki rat od 2. svetskog rata.

Ali osim korupcije, Galeev smatra da je Rusiji presudio još jedan faktor- ova vojna sila od Drugog svetskog rata nije imala pravi konvencionalni rat protiv snaga koje su joj mogle iole parirati, uz izuzetak rata u Gruziji 2008.

Ali taj je rat trajao ni dve nedelje. U Siriji su pobunjenici pružali žestok otpor, ali na kraju nisu imali šanse pred potpunom ruskom vazdušnom dominacijom.

Drugim rečima, zaključuje ovaj analitičar, Rusija je naprosto zaboravila voditi prave ratove, živeći u isto vreme na staroj slavi velike pobede nad nacistima u Drugom svetskom ratu, opijena svojim statusom nuklearne sile.

A Putinov režim je sistemski stavljao vojsku na drugo mesto, iza notornog državno-sigurnosnog aparata (proizašlog iz sovjetskog KGB-a, čiji je proizvod i sam Putin), u strahu da se vojska previše ne osili i ne stekne sulove za eventualni državni udar.

Sve je to možda bilo mudro, iz perspektive Putina i njegove vladajuće klike, u vreme mira. Ali u ratu s iznenađujuće čvrstom Ukrajinom pokazalo se kao recept za katastrofu.

Loading...

Add Comment